Moralnost i put ka sreći; Pregled moralističke tradicije kod Aristotela i Ayn Rand

Ovaj rad ima za cilj da prikaže moralnost, da približi njen pojam, predmet kao i način na koji se moralnost može ostvariti, a u tu svrhu koristićemo se dvema teorijama  – objektivizmom, utemeljiteljice Ajn Rend i rodonačelnika logike, antičkog filozofa Aristotela. Oba ova filozofa bavili su se etičkim temama vrlo detaljno, a gradeći svoju teoriju sredinom XX veka, svoju inspiraciju Rend je pronalazila u Aristotelu. Uprkos brojnim sličnostima, prikazaćemo i tačke sporenja i u tu svrhu koristićemo se njihovim najznačajnijim delima u pogledu etike, kakva su Aristotelova “Nikomahova etika” i Rendina “Vrlina sebičnosti”.

Moralnost je poseban sistem vrednosti i principa koji se tiču naših postupaka. Etika je grana filozofije koja se na sistematizovan način bavi pravilima ponašanja, odnosno objašnjavanjem i razdvajanjem ispravnog od pogrešnog.  Zašto su moralne vrednosti važne za pojedinca i društvo? Prevashodno da bismo formirali okvir u kom jedno društvo funkcioniše, u kom su jasno definisane linije dobrog i rđavog, onoga šta priliči čoveku, i najvažnije – ko je vrhovni suveren tih pravila.

Ovo teorijsko umovanje o tome šta je moral započećemo prvim a ujedno i zaključnim pitanjem o “dobru”. Za Aristotela to je sreća, koja je “ogledalo duše”. Aristotelova etika zainteresovana je za delanje koje se procenjuje u odnosu na to da li je u skladu sa Dobrim. Ukoliko čovekovo delanje nije u skladu sa dobrim, onda se ono smatra “rđavim”. Predmet etike, prema Aristotelu, je delanje, a njen prvi zadatak kao nauke je da definiše šta je “dobro”. Ne možemo imati egzaktan odgovor na ovo pitanje, zaključuje dalje, jer etika se u svojim zaključcima razlikuje od matematike. U matematici se kreće od opštih načela da bi se dokazali zaključci, a u etici su obični moralni sudovi ljudi osnove dokazivanja.  Aristotel utvrđuje da je nauka o društvu (politika) ta koja na najsveobuhvatniji način proučava šta je dobro za čoveka, pa se od nje očekuje da podari odgovor na pitanje šta su ciljevi ljudskog delovanja. Politika, kao sveobuhvatna nauka o društvu, određuje “šta zakonski treba činiti, od čega se uzdržavati”, a njen cilj bi obuhvatio “ciljeve ostalih delatnosti i kao takav predstavljao bi opšte ljudsko dobro“. Ovo je odnos od izuzetnog značaja, jer Aristotel svrstava etiku kao deo nauke o politici i društvu. Aristotel u državi vidi, poput Platona, vaspitnu ulogu i upravo je ona ta koja će na najbolji mogući način ispitati koje je valjano delanje koje teži dobru cele zajednice. Ovde se nameće pitanje da li onda ovo društveno “dobro” predstavlja zbir dobara koji uživaju pojedinci, ili kako teoretičar filozofije Koplston zaključuje, ipak suštinski pripada celini, a ne delovima?

S druge strane, Ajn Rend definisala je moralnost, odnosno etiku, kao kodeks vrednosti koji usmerava izbore čoveka, kao i njegove aktivnosti i koji konsekventno određuje svrhu i pravac njegovog života. Etika, kao nauka, bavi se proučavanjem i definisanjem ovog kodeksa i prvo pitanje na koje se mora odgovoriti je, zaključuje Rend, koji je osnovni razlog za postojanje ovog kodeksa vrednosti.  Za razliku od Aristotela, ona je definisala etiku kao egzaktnu nauku, i odbacivala je da je merilo dobra ono što je prevashodno dobro za društvo jer u tom slučaju “društvo” stoji iznad etičkih načela. Njena filozofija ne veruje u takvo društvo, gde je izvesnom broju ljudi etički dopušteno da se prepuštaju svojim hirovima, dok su drugi “etički obavezni” da provedu svoj život u ispunjavanju želja i hirova prvih. “Svrha morala”, jedan od važnijih zaključaka koji pomaže u definisanju objektivizma jeste, „da poduči, a ne mučenje i smrt”. Ovde je napravljen važan osvrt na to šta moralnost treba da bude, a ona se sastoji u nepodređivanju i u postizanju ravnoteže između čovekove prirode i morala. Ovakvo stanovište o pojedincu koji je iznad zajednice uživa prednost u odnosu na antičku filozofiju, smatra autorka, pre svega u definisanju moralnosti u savremenim zajednicama zasnovanim na individualističkoj premisi, kakvim teže zapadna društva.

Prethodno su prikazana dva različita viđenja nastanka i opstanka morala, različita u obrazloženju šta je ispravno i pogrešno za društvo, odnosno pojedinca. Da bismo došli do toga šta je “dobro”, želimo prvo da saznamo koja je svrha, tačnije koji je cilj kojem svi težimo. Jednoglasno, kažu sreća. Ovde možemo da vidimo upravo uticaj koji su Aristotel, a kasnije i Lok i Džeferson, izvršili na objektivističku etiku, a bogatstvo njihovog doprinosa leži u tome što je svako od njih ideju o sreći tretirao na sebi svojstven autentičan način. Pojedinac i njegovo racionalno delanje jesu centralna tačka posmatranja za Ajn Rend. Svaki čovek je svrha samome sebi, on postoji radi sopstvenog blagostanja, a dostizanje lične sreće je njegov najviši moralni imperativ. Rend jedinstveno tvrdi da je sreća uspešno stanje svesti koje postižemo pri ostvarivanju naših vrednosti. Kako različiti ljudi podrazumevaju pod srećom različite stvari, tako mora osigurati da se prilikom definisanja sreće izbegne pojmovna zbrka sa konceptom zadovoljstva, bogatstva, ili pak slave. Poznato je da mogu postojati različiti pogledi na to šta nas čini srećnim u različitim stanjima života. Kada smo bolesni, jedini izvor sreće je u zdravlju, dok u besparici težimo bogatstvu. Ovde Aristotel odlučno presuđuje i određuje dva neophodna uslova za sreću; a oni su da mora da postoji aktivnost i da se isključi oskudica.  Rend u svom razmatranju tvrdi da je čovek formiran tako da zna šta je sreća, a šta mizerija za njega. Upravo ovde dolazimo do razlike koju je Rend uočila između svoje i hrišćanske teologije, a ono leži u eliminisanju patnje i mučenja kao standarda vrednosti. Prema Rend, patnja je signal propasti, signal “smrti”. U ovome leži njeno objašnjenje za postojanje etike, a ono se sastoji u definisanju kodeksa čovekovih vrednosti koje treba da mu olakšaju dostizanje uspešnog i srećnog života. Razum uspostavlja kao merilo svih vrednosti. Uvodeći razum kao objektivno merilo za dostizanje sreće, Ajn Rend je neupitno obogatila teoriju morala i jasno razgraničila da ne priznaje usputne, arbitrarne i subjektivne procene stanja sreće.

U vezi sa gore iznesenim, možemo postaviti dva pitanja: Koji su načini za dostizanje sreće, tog besprekornog, gotovo bestežinskog stanja ljudske svesti? Kakav je to čovek koji odgovara ovim visokim standardima morala koje su postavili ova dva filozofa? Kod Aristotela je izražena posmatračka funkcija koju je ugradio u svoju teoriju morala, a tiče se čoveka njegovog vremena. Antički Grk opremljen je vrlinama koje ga drže odmerenim, ponosnim, ne dozvoljavajući mu da potceni sebe i ono što jeste. Za Ajn Rend kvaliteti poput razuma, osećaja svrhe, samopouzdanja, kao i tri vrednosti koje odgovaraju ovim kvalitetima: racionalnost, produktivnost i ponos predstavljaju centralne vrednosti objektivističke etike. Posebno je interesantna doktrina zlatne sredine,  jedna od najvažnijih karakteristika Aristotelovog učenja o vrednostima. Prema ovome, svaka vrednost predstavlja sredinu između dve krajnosti. Hrabrost je sredina između kukavičluka i neustrašivosti, umerenost između neosetljivosti i razuzdanosti. Stoga vrlina predstavlja naš izbor između dve krajnosti.

Zaključno, moralna vrlina se nalazi u sredini u odnosu na nas, dispozicija da se bira u skladu sa onim što je naš standard razuma. Doduše, on ovu osobinu pripisuje nekolicini onih koji su vešti da se ponašaju u skladu sa razumom i razboritošću. 

Rasprava o vrlinama je od izuzetnog značaja za odgovor na pitanje o vrhovnom dobru. Vrline, prema Aristotelu i Ajn Rend nisu same po sebi cilj već sredstvo za dostizanje cilja etike, a on je u definisanju toga šta je “dobro” kome treba da težimo.  Za Aristotela, “dobro” je “delovanje duše u skladu sa vrlinom u celokupnom životu”, što isključuje trenutna zadovoljstva, kao i hirove, i podrazumeva delatnost koja obuhvata neograničen raspon vremena. Rend pitanje “dobra” objedinjuje sa stvarnošću oko nas, a zadatak čoveka je da ga samostalno otkrije, ne da ga izmisli i u tu svrhu da ne odvaja “vrednost” od “svrhe”, “dobro” od korisnika, a čovekovo delanje od razuma. Da bismo odgovorili šta nas zaista čini srećnim pred nama je neminovno dugačak put koji se sastoji u vežbanju i isprobavanju naših vrlina i vrednosti.

Teorija da je Dobro sreća, a da se sreća sastoji u uspešnom delovanju je dobro razrađena. Objektivistička etika nas ohrabruje da tragamo za “dobrim” jer je ono oko nas, kao objektivna činjenica stvarnosti. Samo ukoliko smo vrli, dostići ćemo stanje sreće, a veličina ova dva filozofa je da su umesto odgovora na pitanje šta je sreća svakome od nas dali putokaz za postizanje sreće. Na pojedincu je prepušten izbor da traga za onim za šta vredi živeti.

Izuzetnost je u eksploataciji neizuzetnog

Čemu danas možemo dodeliti epitet izuzetnosti? Čini se, kao da...

Postani najproduktivnija verzija sebe - 10 mantri objektivizma

Filozofija objektivizma pruža nam spektar mogućnosti na više polja: u...