O Ajn Rend

Ajn Rend (engl. Ayn Rand), rođena kao Alisa Zinovjevna Rozenbaum, je rusko-američka filozofkinja, romansijerka, dramaturškinja i scenaristkinja. Najpoznatiji je njen uticaj na razvijanje modernog filozofskog pravca koji je izvršio transformativni uticaj na milione pojedinaca širom planete, poznatijeg pod imenom „objektivizam“.

Porodična fotografija Rozenbaum, 1909. godine

Alisa je rođena 2. februara 1905. godine u Sankt Peterburgu u vreme carske Rusije. Dok je odrastala, videla je kako besni i izgladneli seljaci postaju varnice nadolazeće revolucije u Rusiji. Period konstitucionalne monarhije koju je proklamovao Car Nikolaj, kako bi zemljoposednicima i seljacima dao veću kontrolu nad njihovim posedima, bio je kratkog veka. Do 1917. godine, takav sistem je bio smenjen od strane socijalističkog, a kasnije komunističkog režima.

Alisa je rođena u jevrejskoj porodici. Ona se odrekla svoje jevrejske pripadnosti time što je rekla da je rođena kao Jevrejka, ali da je zapravo ateista. Bila je najstarija od troje dece, a imala je dve sestre, Natašu i Elenu. Njen otac, Fronz, bio je farmaceut i vlasnik apoteke, dok je njena majka, Ana, bila Alisina sušta suprotnost, kao veoma društvena osoba. “Ona je po svojim principima i stilu… bila ekstremno društvena… bila je više zainteresovana za društveni aspekt”. Ajn Rend je o takvim pojedincima imala mišljenje da nemaju suštinsku vrednost.

Alisa je bila radoznalo dete i ljubitelj jednog francuskog serijala knjiga o heroju-detektivu koji je bio u potrazi za kradljivcem dragulja. Za Alisu je to bila priča o borbi između dobra i zla. Ovo će prerasti u perspektivu iz koje je sagledavala svet. Dobro i loše u detektivskoj priči kasnije postaje borba između dve suprotne ideje na globalu, ali funkcionišući po istom principu.

Tokom leta 1914. godine, sa svojih 9 godina, Alisa je upoznala svog heroja – čoveka koji je bio naslonjen uza zid, sa mačem u svojoj ruci – heroja pod imenom Sajrus. Alisa bi izgubila svaki kontakt sa stvarnim svetom dok bi čitala o Sajrusovim avanturama u dečačkom magazinu “Misteriozna dolina”. Bez sumnje, svi njeni budući heroji (Rork, Galt, Natanijel, Frenk) su ili imali ili bi dobili neke (ako ne i sve) karakterne osobine Sajrusa, u koje je Ajn Rend bila zaljubljena.

Portret Sajrusa, “Misteriozna dolina”

Uprkos sve mračnijoj perspektivi života u Rusiji, Alisa se upisala u srednju školu, gde je između ostalog imala i predmet o uvodu u Sjedinjene Američke Države, vodećem društvu individualizma u svetu.

Alisa je na univerzitetu studirala istoriju, nadograđujući znanje radi svog budućeg pisanja i filozofije, kao i kako bi mogla da ustanovi svoj vrednosni sistem. Međutim, kako su komunisti preuzeli Petrogradski univerzitet, njena otvorena odbojnost prema njihovim idealima ju je držala u strahu za svoj život i živote njene porodice.

Nakon diplomiranja, upisala se u školu filma i učila je o tome kako da postane sovjetski scenarista, ubacivajući u svoje scenarije svoje individualističke ideje. Šta više, otišla je korak dalje time što je jednom svom kolegi, posvećenom komunisti, pokazala tekst koji je sadržao njene ideje. Kolega je međutim primetio da je nešto čudno u vezi sa pričom i tematikom, te je Alisa zaključila da za nju nema budućnosti u sovjetskoj kinematografiji.

Fotografija pasoša, Ajn Rend, 1925. godine

Kada je komunizam počeo da uzima zamah u Rusiji, Alisa je primila pismo od svojih rođaka iz Čikaga sa pozivom da ih poseti i da napusti Rusiju. Tokom jeseni 1925. godine, Alisa je dobila svoj pasoš i dozvolu da putuje za Ameriku na period od 6 meseci. 10. februara 1926. se ukrcala na brod De Grasse u Parizu i doputovala u Njujork sa samo 50 dolara u džepu. Uskoro se pridružila svojim rođacima u Čikagu i odlučila da ostavi svoj stari život iza sebe. Pogledala je dosta filmova i krenula je da radi na pisaćoj mašini. Za vreme njenog šestomesečnog boravka u Čikagu, izabrala je za sebe novo ime: Ajn Rend. Ime je preuzela od jednog finskog autora, dok je prezime Rend inspirisano modelom pisaće mašine na kojoj je radila, Remington-Rand. Nikad nije rekla svojim roditeljima za promenu imena, jer nije htela da dovede porodicu u opasnost zbog antikomunističkog stava koji je javno isticala.

Sledeći svoj san da jednog dana bude pisac, sada odlučna da postane scenarista za filmove, preselila se u Los Anđeles i krenula u potragu za poslom u Holivudu. Preko svojih rođaka u Čikagu dobila je pismo preporuke koje je prosleđeno odseku za javnosti studija Sesila B. Demila. Tada je imala samo 100 dolara.

Počela je da radi kao statista. U jednom trenutku je skupila hrabrosti da predstavi svoje scenarije Demilu, koji ih je prosledio odseku za scenarija. Njena scenarija su bila odbačena sa komentarom da im fale ljudskih emocija, da su njeni likovi romantizovani i da treba da se predstave onakvi kakvi jesu, sa svim svojim manama. Rend te kritike nisu omele u odlučnosti da predstavi svoje heroje kroz njena buduća dela.

“Nedelja Čišćenja”, Demil Studio - Holivud, 1927. godine

Jednog jutra, na putu ka poslu, Rend se zaljubila u visokog, zgodnog, plavookog glumca Frenka O’Konora, kog je videla kao svog idealnog muškarca. Imao je manju ulogu na istom filmu na kome je ona radila. Kasnije je od njegove braće saznala kako im je tog dana ispričao da je upoznao zanimljivu Ruskinju i kako nije razumeo ni jednu jedinu reč koju mu je rekla. Međutim, njegovi dani na setu su bili ograničeni i nakon što je otišao više nije mogla da ga pronađe. Kasnije je ponovo srela Frenka u toku leta 1927, ovoga puta u biblioteci, nakon čega su stupili u vezu. Venčali su se 15. aprila 1929. godine i bili zajedno više od 50 godina, do Frenkove smrti.

Po obavljanju ceremonije venčanja, Rend je aplicirala za američko državljanstvo tako što je sa Frenkom otišla za Meksiko i pri njihovom povratku u SAD se predstavila kao Frenkova žena.

Ajn Rend i Frenk O'Konor

Kao borac za prava pojedinca, svojom filozofijom je podučavala mlade ljude u SAD-u, ali i mnoge druge širom sveta, kroz svoja dela. Ajn Rend je posvetila četiri godine života pisanju svoje prve knjige po imenu Mi živi, koja govori o borbi za pronalazak slobode u Sovjetskoj Rusiji. Pisanje knjige je završila krajem 1933. godine. Nakon mnogih odbijanja, izdavačka kuća Macmillan pristala je da je preuzme. Kompanija je odštampala tri hiljade primeraka u martu 1936, ali prodaja knjiga nije napredovala tokom prvih godinu dana. Tek nakon toga su pojedinci počeli da se interesuju za nju i započeta je diskusija oko njenog dela koje govori o čoveku protiv države.

Njeno mišljenje o tom delu bilo je sledeće: “Ideološki gledano, rekla sam upravo ono što sam htela, i nisam imala problem da izrazim svoje ideje. Htela sam da napišem delo o čoveku protiv države. Htela sam da predstavim, kao osnovnu temu, svetost – vrhovnu vrednost – ljudskog života, i nemoralnost ophođenja prema ljudima kao žrtvenim životinjama i vladanja nad njima fizičkom silom. To sam i uradila.”

Ajn Rend, Čacvord, Kalifornija, 1947. godine

Njen san da živi u Njujorku ostvario se kada se preselila tamo sa Frenkom, jer je njena predstava Penthouse Legend imala svoju premijeru na Brodveju 1934. godine, pod imenom Noć 16. januara. Predstava je prethodno imala svoju premijeru u Holivudu pod nazivom Žena na suđenju.

Kako je uspela u tome da postane scenarista, htela je da održi svoje obećanje i da njena porodica napusti Rusiju i dođe u SAD. Međutim, oni nisu mogli da dobiju odobrenje za vize, i kada je počeo rat 1939. godine, izgubila je svaki kontakt sa njima. Godinama kasnije, otkrila je da su njeni roditelji izgubili živote tokom opsade Lenjingrada.

Ajn Rend ispred Centralne Stanice, Menheten, 1957. godine

Ayn-Rand-1962

Kada je napunila 30 godina, osećala se spremnom da u celosti iznese svoju filozofiju i viziju idealnog čoveka; počela je sa delom Veličanstveni izvor predstavljajući koncept individualizma protiv kolektivizma – ne u politici, već u ljudskoj duši.

Jednom je napisala: “Kada bi svi filozofi bili u obavezi da predstave svoje ideje u romanima, da dramatizuju tačno značenje i posledice svoje filozofije u ljudskom životu, bilo bi mnogo manje filozofa – ujedno i boljih.” Za njenog glavnog protagonistu je izabrala arhitektu Hauarda Rorka. Opisala je Rorka kao da je “u konfliktu sa svetom na svaki mogući način – i da je u potpunom miru sa samim sobom.” Kako bi predstavila svoja razmišljanja, ali i opisala njujorške oblakodere na najbolji mogući način, krenula je da istražuje arhitekturu, pa je čak i volontirala kao asistent za jednu arhitektonsku firmu, gde je provela 6 meseci.

Prva verzija knjige “Veličanstveni Izvor”, 1943. godina

The_Fountain_Head_(1943_1st_ed)_-_Ayn_Rand

Tokom 1937. godine, dok je radila na razradi zapleta Veličanstvenog izvora, napisala je kratku futurističku priču o pojedincu nasuprot kolektivističkoj tiraniji, pod nazivom Himna (Anthem). Smislila je zaplet dela još dok je živela u Rusiji, a priča je smeštena u distopijsku budućnost, gde je dala na značaju odsustvu tehnologije i zaboravnoj prirodi ljudi u odnosu na svoje pronalaske. Ovo delo govori o hrabrom prihvatanju i potvrdi lične slobode – u delu Himna, čovek ponovo otkriva reč „ja“.

Završila je Veličanstveni izvor 31. decembra 1942. i knjiga je objavljena u maju 1943. Od začetka do objavljivanja, Rend je bilo potrebno oko 9 godina da je završi. Do 1948. prodato je približno 400.000 primeraka. Sa objavljivanjem mekog izdanja od strane New American Library, prodato je više od 6 miliona primeraka Veličanstvenog izvora.

Warner Brothers Studio je kupio prava od Ajn Rend za filmsku adaptaciju Veličanstvenog izvora. Plaćena je 50.000 dolara, a napisala je i scenario, dok je Geri Kuper igrao Hauarda Rorka. Ajn Rend je u njemu videla Rorka od samog početka. Premijera filma održana je 1949. godine.

Set “Veličanstvenog Izvora” sa Geri Kuper i Patriša Nil, 1948. godine

U međuvremenu, Rend je radila na svojoj sledećoj knjizi, romanu Pobunjeni Atlas (Atlas Shrugged), koju je pisala 14 godina. Glavna ideja joj je bila da prikaže šta bi se desilo ako bi svi kreativni umovi stupili u štrajk. Frenk ju je savetovao da knjigu nazove po jednom od njenih poglavlja, i tako je naslov postao Pobunjeni Atlas. Knjiga je objavljena 10. oktobra 1957. godine. Pisanjem ove knjige, Ajn Rend je ispunila svoje snove. Prodaja je počela da raste i prodato je  preko 4,5 miliona primeraka. Danas, više od 30 miliona primeraka njenih romana je prodato u svetu.

Ajn Rend je o temi Pobunjenog Atlasa rekla: “Kolektivisti i branioci ‘običnog čoveka’ su predugo vikali zahtevajući štrajk, o zavisnosti industrijalca od svojih radnika, o tim istim radnicima koji ga izdržavaju, stvaraju mu bogatstvo, činivši mu život lagodnijim i o tome šta bi mu se desilo ako bi ga radnici napustili. Vrlo dobro. Sada ću vam predstaviti ko zavisi od koga, ko podržava koga, ko šta stvara, ko kome pravi bolje uslove za život, i šta se desi sa onima koji bivaju ostavljeni.”

Fotografija za javnost, “Pobunjeni Atlas”, 1957. godine

Dok je radila na Pobunjenom Atlasu, Ajn je pristala da se upozna sa dvoje svojih obožavalaca, Natanijelom Brendon i Barbarom Vajdman, koji su bili studenti Univerziteta u Kaliforniji u to vreme. Upoznali su se sa njom 1950. i ubrzo postali najbliži prijatelji i saputnici Ajn Rend. Natanijel i Barbara su se venčali 1953. godine, dok su im Ajn i Frenk bili kumovi. Ubrzo nakon toga, Ajn je pristala da se organizuju okupljanja njenih bliskih prijatelja i studenata, koje je ona nazvala “Klasa ‘43”, u njihovom krugu iz šale zvana Kolektiv. Diskutovali su oko poglavlja Pobunjenog Atlasa koji je tek trebalo da bude objavljen.

Kolektiv na venčanju, 1955. godine

U međuvremenu, Rend se posvetila akademskom pisanju i predavanjima pred uvek punim auditorijumima. Uredila je i objavila The Objectivist Newsletter (1971-1976), The Objectivist (1966-1971) i The Ayn Rand Letter (1971-1976). Sklona kontroverzi, naslovila je jednu kolekciju eseja Vrlina Sebičnosti (The Virtue of Selfishness) 1964. 1960. godine, Ajn je prihvatila da ima svoj prvi javni nastup na Jejl univerzitetu. Bio je to veliki uspeh i pozvana je da predaje i na drugim prestižnim univerzitetima.

Ajn Rend je ponovo dobila inspiraciju da piše, međutim nikad više nije pisala fikciju. 1961. godine izdala je knjigu Za novog intelektualca (For the New Intellectual) koja sadrži sva ključna filozofska poglavlja njenih dela, ali takođe i novi esej koji analizira razvoj zapadne kulture. Počela je da piše članke za The Objectivist Newsletter, bilten koji se pretvorio u mesečno izdanje 1966. godine. 

AynRand

1973. godine, Rend je stupila u kontakt sa svojom najmlađom sestrom Norom, koja je čitala o njoj u jednom članku u Lenjingradu. Ajn se postarala da njena sestra i njen muž dođu za Njujork. Tada saznaje za smrt svojih roditelja za vreme opsade Lenjingrada. Sestre kasnije dolaze u sukob kada je Ajn shvatila da Nora ima drugačiji pogled na svet. Njena sestra, kao i njen muž, nisu se osećali prijatno u Njujork, jer je on predstavljao suštu suprotnost onome gde su oni živeli. Nakon 6 nedelja, odlučili su da se vrate u Lenjingrad.

1974. godine, nakon odlaganja posete doktoru, Ajn je uzela u obzir savete svojih prijatelja i konačno otišla na pregled, jer se duže vreme osećala loše. Ustanovljen joj je rak pluća, zbog čega je prošla kroz uspešnu operaciju. Iako je bila strastven pušač celog svog života, nikada više nije zapalila cigaretu.

Nadgrobni spomenik, Valhala, Njujork, 1982. godine

Ayn Rand grave

Ajn je postala više okrenuta sebi nakon smrti Frenka O’Konora novembra 1979. godine, ne razmišljajući o tome kako su njene ideje inspirisale milione ljudi.

U decembru 1981. godine, suočila se sa srčanim problemima. Uspevala je da im odoli još tri meseca, usput zamolivši svog najbližeg saradnika Leonarda Pikofa da završi nekoliko njenih projekata. Preminula je u svom apartmanu na Menhetnu 6. marta 1982. godine. Sahranjena je pored Frenka O’Konora na groblju Valhala, u Njujorku. Imala je 77 godina.

Na sve teške trenutke tokom svog života dala je sledeći komentar: “Ovo je dobroćudan univerzum i volim to, svaki napor je bio vredan toga. Napor ili nesreća su enormno nevažni. Ne žalim ni za jednim minutom svog života.”